Reimski evanđelistar pisan hrvatskom glagoljicom 1395.
Darko Žubrinić 2010.
Izvor fotografija: Gradska knjižnica u Reimsu, Francuska, www.bm-reims.fr
Nema nikakve sumnje da je Reimski evanđelistar iz 1395. pisan uglastom, tj. hrvatskom glagoljicom. Vidi na pr. radove L. Pacnerove.
To je rezultat djelovanja hrvatskih glagoljaša u Češkoj počevši od 1348. godine u samostanu Emaus u Pragu,
koji je za hrvatske benediktince dao podignuti češki kralj Karlo IV.
Godine 2013., francuski je stručnjak Patrick Demouy (sa Sveučilišta Reims Champagne-Ardenne) tijekom značajne
hrvatsko-francuske konferencije održane u Reimsu naveo sljedeći važan podatak:
"U inventaru reimske katedrale iz 1790., ...
ističe se kako je riječ o evanđelistaru na dvama pismima »koji služi za krunidbu«.
Ovu rečenicu citiramo iz članka nastalog kao izvješće s navedene konferencije (vidi [PDF], str. 250):
Claude Grbeša: Reimski evanđelistar, remek-djelo hrvatske glagoljice.
Međunarodni simpozij Reimski evanđelistar, remek-djelo hrvatske glagoljice (Reims, 13. veljače 2013.),
SLOVO, No 63 (2013), str. 246-251.
32 str. Reimskog evanđelistara pisane ćirilicom u 11. st., 64 str. hrvatskom glagoljicom 1395.
Korice Reimskog evanđelistara. Drago kamenje je s korica opljačkano tijekom Francuske revolucije 1789.-1799.
Kolofon Reimskoga evanđelistara prema čitanju g. Vlatka Bilića 2010.:
LET G(OSPOD)N(I)H •1•3•9•5 { TATO E(VAN)J(E)LIE A EP(ISTO)LIE •
JESTO SU PISANI SLOVJANSKIM JAZ(I)KEM • TI JMAJI SPIEVANI
BITI N(A) GODI • KDIŽ OP(A)T POD KORUNU MŠI SLUŽI {{
A DRUGA STRANA TIEHTO KNIŽEK • JENŽ JE PODLE RUSSKEGO Z(A)K(O)NA •
PSAL JE S(VA)TI PROKOP OP(A)T SVU RUKU •
A TO PISMO RUSSKE DAL NEBOŽTIK KAREL • ČTVRTI
C(A)R RZIMSKI KO SLAVJANI TOMUTO KL(A)ŠTRU •
A KE CTI SVATEMU JERONIMU • I SVATEMU PROKOPU {
GOSPODINE RAČ MU DATI POKOJ VIEČNI AMEN •
GOD = veliki blagdan, Božić ili Uskrs (u današnjemu češkom jeziku: Hod Boži vanočni i Hod Boži velikonočni)
NEBOŽTIK = pokojnik
KE CTI = na čast
RAČ MU DATI = udostoj mu se dati
Glagoljički dio Reimskog evanđelistara je hrvatskoga roda i iz škole hrvatskih benediktinaca, ali ga je prepisao neki Čeh godine 1395.
u praškom samostanu Emausu (vidi [Ivan Ostojić II, str. 187]; Ivan Milčetić, Hrvatska glagoljska bibliografija, Zagreb 1911., str. 88-89).
Eduard Hercigonja ... Na nesumnjiv i specifičan autoritet glagoljaške tradicije u duhovnom životu Praga, tada središta Svetoga rimskog carstva, upućuju i listina Karla IV. od 21. IX 1347. o osnivanju emauskog samostana i traktat brevnovskog benediktinca Jana z Holešova posvećen poznatoj češkoj nacionalno-crkvenoj pjesmi Hospodine pomiluj ny u kojima se hrvatski tip crkvenoslavenskog jezika ('lingua slavonica' čeških izvora) - prema onodobnome tradicionalnom poimanju češke (slavenske) etnogeneze i glotogeneze - poistovjećuje sa slavenskim prajezikom. ... U svom traktatu Jan z Holešova, slijedeći liniju terminološke identifikacije: lingua slavonica = hrvatski (tip crkvenoslavenskog) /= prajezik/, upozorava na neke riječi himne Hospodine... kao "hrvatske", ističući pri tom "hrvatsko" porijeklo češkog jezika ... Vrijedan je pažnje pokušaj povezivanja (J. Hamm) ovih "hrvatskih" intervencija s ličnošću emauskog pisca Ivana kojega je kralj - u znak osobita priznanja za pisenje legendi i pjesama "nobilis linguae slavonice" - obdario, za tadanje relacije velikim, nasljednim godišnjim prihodom. [Hercigonja, Povijest hrv. knjiž. II, str. 63]. ... U Emausu je oko hrvatskih benediktinaca postupno okupljen krug čeških monaha koji su prigrlili glagoljicu kao svoje pismo i negdje u razdoblju od kraja 14. do početka dvadesetih godina 15. stoljeća ispisali njome niz vrijednih rukopisa na češkom jeziku, uglavnom fragemntarno očuvanih. Po značaju (i očuvanosti) među njima je na prvom mjestu Češka glagoljska Biblija iz god. 1416., čiji autori upozoravaju da je "Psana tato Bible od bratrzi klašterskich ale ne od pisarzov charvatskich", više odlomaka Biblije, glagoljski dio Reimskog zbornika (lekcionar za veće blagdane, namijenjen pontifikalnoj misi emauskih opata), odlomci češkog Pasionala i djela Petra Comestora Historia scholastica od kojeg su tijekom posljednjih desetljeća pronađene 54 stranice. B. Havranek upozorava na činjenicu da je ova rana fragmentarna staročeška glagoljska verzija Comestora po vrijednosti nadmašila čitav staročeški latinicom pisani prijevod. ... [Hercigonja, Povijest hrv. knjiž. II, str. 71]. |
Reimski evanđelistar je 1985., u povodu proslave 1100. obljetnice smrti sv. Metoda, bio dopremljen u crkvu
Notre Dame u Parizu, gdje je bio na oltaru za vrijeme svečane glagoljaške mise
koju je odpojio hrvatski svećenik i znanstvenik dr. Marin Tadin.
Benediktinski samostan Emaus u Pragu koji je Češki kralj Karlo VI. gradio za hrvatske glagoljaše 1348.
Francuska Natuknice prema Texte du sacre (prikaz iz 1854., koji je pisao V. de V. = Auguste Vallet De Viriville) Rukopis je posjedovao Karlo IV. Potaknuo je knjižničare i kaligrafe svojeg vremena u Češkoj da dopuni Evanđelistar zbirkom epistola i liturgijskih čitanja. Knjiga je bila izvanredno lijepo opremljena, pokrivena pločom s pozlaćenim srebrom, obogaćena dragim kamenjem, i kao dar vladara pohranjena u benediktinskom samostanu sv. Jeronima (Emausu) u Češkoj, kojega je on osnovao. Godine 1451. ta je relikvija ukradena, i došla u Carigrad u ruke schizmatičkih Grka. Sredinom 16tog stoljeća, Charles de Lorraine, kardinal i nadbiskup Reimsa, došao je u njegov posjed. Prelat mu je davao veliku vrijednost. On je dodao još dragulja i relikvija svoje crkve dragocjenostima kojima je rukopis već bio ukrašen. Tijekom velikih ceremonija kardinal je sam nosio taj tekst, obješen oko vrata na zlatnom lancu. Godine 1559 je Francois II, koji je iduće godine postao Charles IX., francuski kralj, početkom vladavine došao po običaju u Reims na pomazanje i krunidbu. Charles de Lorraine je kao nadbiskup vodio ovu dvostruku svečanost. Taj je evanđelistar u oba slučaja bio stavljen na oltar, i od tada je svaki monarh prije krunidbe stavljao ruku na Evanđelistar i prisegnuo da će biti vjeran Crkvi i pravdi. Od tog vremena se rukopis rabio za krunidbu kraljeva Henria III., Louisa XIII. i Louisa XIV. U takvim je okolnostima rukopis ostao sačuvan do Francuske revolucije. Godine 1717. ruski car Petar Veliki prolazio je kroz Reims, da posjeti riznicu katedrale. Među inim mu je pokazan i Reimski Evanđelistar. Car je svečano poljubio korice, i knjigu su otvorila gospoda iz njegove pratnje. Oni su izjavili da su lako čitali prvi dio, koji sadrži dijelove Evanđelja, ali im je drugi dio (pisan hrvatskom glagoljicom) bio nepoznat. Louis Paris, koautor pretiska Reimskog Evanđelistara, bio je ravnatelj javne knjižnice grada Reimsa. Jedan Poljak, g. Corvinus Jacstrebski, obznanio je da je prvi dio knjige pisan slavenskim jezikom i ćiriličkim slovima, dok je drugi dio, više od tri stoljeća mlađi, pisan glagoljičkim ili ilirskim slovima. Arheolog g. Champollion-Figeac (stariji brat poznatog arheologa koji je dešifrirao Rosetu) je u svoje znamenito djelo Paleographie universelle uključio raspravu o tom djelu, s dva faksimila, koja je priredio g. Silvestre. Pokroviteljstvom i potporom Njegova Visočanstva vladara Rusije, gg. Louis Paris i Silvestre su 1852. objavili integralnu inačicu dragocjenog rukopisa knjižnice u Reimsu. Dio Reimskog Evađelistara je osakaćen tijekom stoljeća i započinje s recto 19. Sadrži 16 listova ili 32 str., pokrivene smeđe-crnim rukopisom, analognim grčkoj kapitali (ćirilica), sa svega nekoliko rubrika i ornamenata u crvenom. Drugi dio ima trideset i jedan list (62 str.), pisan smeđim i crnim rukopisom. Pokriven je i ukrašen među inim inicijalima kao i obojenim vinjetama, i nalikuje što se toga tiče našim vlastitim (tj. francuskim) rukopisima iz tog vremena. Knjiga sadrži latinski prijevod teksta, redak po redak. Na početku djela je povijesna crtica g. Louisa Parisa o rukopisu, koju slijedi studija na latinskom g. Kopitara o slavenskoj literaturi i filologiji. Djelo završava tablicom triju pisama: ćirilićkog, glagoljičkog i latiničkog, tj. francuskog, jer smo sačuvali pisama kojima su se služili narodi Rima. V. de V. |
Izvor Texte du sacre
Ruski znanstvenih V.A. Frantesev obavijestio je Louis Legera da je Alexandre Ivanovitch Tourgeniev 1835., prigodom posjete Francuskoj prvi otkrio Reimski evanđelistar za znanost (Frantsev ne navodi gdje je Tourgeniev to objavio). Opisuje pokušaje da se evanđelistar objavi u Poljskoj, Češkoj i Rusiji. U tome sudjeluju Jastrzembski, Hanka, p. Martinov, i drugi. Na str. 173 spominje se da je Hanka kontaktirao i znanstvenike u Agramu (Zagrebu). |
Izvor: Louis Leger, Membre de l'Academie, Nouveaux documents concernant l'Evangeliaire Slavon de Reims
FRANCE - CROATIE 12/23 C. Dolbeau ... Orné d'or, de pierres précieuses et de reliques (50), il se compose de deux manuscrits distincts et autographes, l'un en écriture cyrillique et l'autre en caracteres glagolitiques ou illyriens. L'explicit de cette seconde partie du livre fournit quelques renseignements sur sa rédaction : "L'an du Seigneur 1395, est-il dit, ces Evangiles et Epîtres sont écrits en langue slavonne. Ils doivent etre chantés durant l'année, pendant que l'abbé officie pontificalement. Quant a la premiere partie de ces livres, elle est suivant le rite ruthénique ; elle a été écrite de la propre main de Saint Procope, abbé. Et ce texte ruthénique fut offert par feu Charles IX, empereur des Romains, aux Slavons de ce monastere-ci et en l'honneur de Saint Jérome et de Saint Procope" (51). Ceci parait éclairer de façon satisfaisante l'origine de la partie la plus ancienne de l'évangéliaire qui remonterait donc au XIe siecle, époque ou Procope vivait en Boheme (52) ; quant au texte glagolitique, peut- etre calligraphié sur l'île de Krk ou dans un monastere tcheque, son rédacteur demeure anonyme, et il n'est pas déraisonnable d'y voir la probable facture d'un scribe croate...(53) ----- 50. Ces incrustations ont été volées durant la révolution de 1789. 51. Evangéliaire slave dit Texte du Sacre - Notice et éclaircissements par Louis Paris, Librairies Didron et Techener, Paris 1852. 52. Sans parler de Jemej Kopitar qui pensait que le manuscrit avait pour auteur Saint Méthode soi- meme ("Glagolita Golzianus"), la présence a Reims de cet évangéliaire a donné naissance aux hypotheses les plus rocambolesques. Selon l'abbé Pluche, le lectionnaire provenait d'Ebbon, custos de la bibliotheque de Louis le Débonnaire ; certains, en revanche, soutenaient qu'il avait été offert par Anne de Kiev a Roger, éveque de Châlons, quand il vint la chercher pour la conduire a Henri Ier ; Dobrowski pensait, quant a lui, qu'il avait été donné, vers 1250, a l'archeveque de Reims par Hélene d'Anjou, reine de Serbie ; d'autres, enfin, prétendaient que les Croisés l'avaient découvert lors du pillage de Constantinople et que Baudoin l'avait offert a Guillaume aux Blanches Mains, archeveque de Reims. 53. On sait, en effet, que depuis le IXe siecle, des clercs croates travaillaient en Boheme et en Moravie. |
Ukrajina Anne de Kyiv (Kiev), reine de France (par Halyna et Ihor NABYTOVYTCH) A compter de 1059 et jusqu'a la fin du XVIIIe siecle, les rois de France, en accédant au trône pretaient serment sur un tres ancien Evangéliaire ruthene, écrit en écritures cyrillique et glagolitique. Il s'agit de l'Evangéliaire de Reims, un des plus anciens documents de la langue littéraire ruthene (ukrainienne), aujourd'hui conservé a la Bibliotheque Nationale de Paris [NO, a la Bibliotheque municipale de Reims; D.Ž..]. C'est Anne, la fille du Grand-Prince de Kyiv, Yaroslav le Sage, petite-fille de Volodymyr le Grand, qui a instauré officiellement le christianisme en Ukraine, qui a amené cet évangéliaire avec elle en France en 1049. ... Le 19 mai 1051, a la Pentecôte, Anne épousa donc le roi Henri Ier dans la cathédrale de Reims, la ou étaient couronnés tous les monarques français. Elle reçut en meme temps l'onction d'huile sainte qui la consacrait reine de France. La vie conjugale ne lui apporta pas le bonheur. Henri, qui était beaucoup plus âgé qu'Anne, était un monarque de faible caractere et un mari débauché. Toute sa vie, elle songea a retourner a Kyiv, tant elle avait la nostalgie de sa patrie. Anne donna naissance a trois fils. Le premier naquit en 1053 et devint plus tard roi de France sous le nom de Philippe ler. Le deuxieme fils, Robert, mourut enfant. Le troisieme, Hugues, surnommé le Grand, comte de Vermandois, fut l'un des héros de la premiere Croisade. A l'âge de six ans, le 29 mai 1059, le fils aîné d'Anne, Philippe, fut sacré roi a Reims, du vivant de son pere Henri Ier. Il fut le premier roi de France a preter serment sur l'Evangéliaire de Reims. ''' Izvor http://www.ukraine-europe.info/ua/dossiers.asp?1181061019 ============================ A compter de 1059 et jusqu’a la fin du XVIII eme Siecle les Rois de France en accédant au trône pretaient serment sur un tres ancien évangéliaire Ruthée écrit en écritures Cyrillique et glogolotique [Glagolitique, mais ecrit en 1395!, D.Ž.]. Il s’agit de l’évangéliaire de Reims , un des plus anciens documents de la langue littéraire Ruthene (Ukrenienne), aujourd’hui conservé a la Bibliotheque Nationale de Paris. C’est Anne de Kiev qui a amené cet évangéliaire en France. ... Jean-Pierre Arrignon Mai 2004 http://goybet.e-monsite.com/rubrique,saint-vladimir-de-russie,1892.html ============================ Fondateur: Jacques CHEVTCHENKO Président de l'Union des Français d'origine ukrainienne Contact: sui_at_free.fr ukraine-europe.org, propriétaire du nom de domaine: Service Ukrainien d'Information (SUI), Président W. Kosyk 186, Blvd St Germain 75006 Paris ============================= Anne de Kyiv (Kiev) Anne de Ruthénie, reine de France A compter de 1059 et jusqu'a la fin du XVIIIe siecle, les rois de France, en accédant au trône pretaient serment sur un tres ancien Evangéliaire ruthene, écrit en écritures cyrillique et glagolitique. Il s'agit de l'Evangéliaire de Reims, un des plus anciens documents de la langue littéraire ruthene (ukrainienne), aujourd'hui conservé a la Bibliotheque Nationale de Paris [NO, Bibl. municipale de Reims, D.Ž.]. C'est Anne, la fille du Grand-Prince de Kyiv, Yaroslav le Sage, petite-fille de Volodymyr le Grand, qui a instauré officiellement le christianisme en Ukraine, qui a amené cet évangéliaire avec elle en France en 1049. ... Le 19 mai 1051, a la Pentecôte, Anne épousa donc le roi Henri Ier dans la cathédrale de Reims, la ou étaient couronnés tous les monarques français. Elle reçut en meme temps l'onction d'huile sainte qui la consacrait reine de France. ... A l'âge de six ans, le 29 mai 1059, le fils aîné d'Anne, Philippe, fut sacré roi a Reims, du vivant de son pere Henri Ier. Il fut le premier roi de France a preter serment sur l'Evangéliaire de Reims. ... http://ukraine.chez-alice.fr/annade.htm ====================== LOUIS LEGER: Alexandre Ivanovitch Tourgeniev je o Reimskom evanđelistaru prvi objavio za znanost 1835, a ne Louis Paris http://www.persee.fr/web/revues/home/prescript/article/crai_0065-0536_1901_num_45_2_16755 |
Pretisak Reimskog evanđelistara (Texte du sacre - Knjiga posvećenja),
objavljen 1899. u Reimsu i Pragu, autora Louis Legera, člana Francuske akademije.
Notice, uvodno štivo Louis Legera na oko 50 str.
Češka Hrvatski glagoljica u Češkoj |
Hrvatska Akademik Branko Fučić dr. Marija s. Agnezija Pantelić izržavali su uvjerenje da su francuski kraljevi prisizali prilikom krunidbe na Reimski evanđelistar. S. Agnezija je na moj izričit upit je li to siguran podatak odgovorila da u to nema nikakve sumnje. Evo i pisane potvrde malo niže. Zahvaljujem g. Tomislavu Jagetiću, kojemu je s. Agnezija 1988. darovala krasnu ploču s faksimilom iz Reimskoga Evanđelistara kada je imao samo 6 mjeseci. |
Reimski evanđelistar, dio pisan hrvatskom glagoljicom godine 1395.
Dr. Marija s. Agnezija Pantelić: Faksimil slavenskog Evanđelistara iz Reimsa, koji se upotrebljavao kod posvete francuskih kraljeva. Pisan glagoljicom 1395. u Pragu u samostanu
"Emaus" koji su osnovali hrvatski benediktinci 1349.
U samoj Francuskoj su mišljenja dugo bila podijeljena.
Na pr. Henri Menu u knjižici objavljenoj 1908. (vidi niže) odbacuje mogućnost da su francuski kraljevi prisezali prilikom krunidbe na tu hrvatsku glagoljičku knjigu.
Međutim, u veljači godine 2013. održana je u gradu Reimsu međunarodna hrvatsko-francuska konferencija posvećena među inim i Krunidbenoj knjigi, tj. Reimskom
evanđelistaru. Na konferenciji su francuski stručnjaci prikazali dokumente koji nedvojbeno dokazuju da su francuski kraljevi doista prisezali prilokom
krunidbe na tu knjigu. Očekuje se da će biti objavljen zbornik radova s te konferencije, na hrvatskom i francuskom jeziku.
Kao što je već rečeno na početku ove mrežne stranice,
francuski su stručnjaci godine 2013., tijekom značajne hrvatsko-francuske znanstvene konferencije održane u Reimsu, naveli sljedeći važan podatak:
"U inventaru reimske katedrale iz 1790., ...
ističe se kako je riječ o evanđelistaru na dvama pismima »koji služi za krunidbu«.
Ovu rečenicu citiramo iz članka nastalog kao izvješće s navedene konferencije (vidi [PDF], 250):
Claude Grbeša: Reimski evanđelistar, remek-djelo hrvatske glagoljice.
Međunarodni simpozij Reimski evanđelistar, remek-djelo hrvatske glagoljice (Reims, 13. veljače 2013.),
SLOVO, No 63 (2013), str. 246-251.
Izvori
|
Hrvatsko-francuski glagoljaški dodiri
Mala enciklopedija hrvatske glagoljice
Croatia - Overview of History, Culture and Science